18. март 2012.

Интервју амбасадора Спасојевића недељном издању дневног листа "Џумхуријет"

Потиче из породице познатих српских новинара. Магистрирао је на престижној London School of Economics у области политике и међународних односа. Још као врло млад почео је да се бави политиком и бива изабран за чланa Скупштине града Београда. Четири године је био саветник председника Србије, Бориса Тадића, за спољну политику. Затим је изабран на дужност државног секретара за политику одбране. Пре годину дана је именован за амбасадора Србије у Анкари.

Лејла Тавшаноглу: Да ли можете нешто више да нам кажете о историјским везама Србије и Турске?

Душан Спасојевић: Здања српске Амбасаде и Резиденције у Анкари најбољи су сведоци наших историјских веза. У османлијском периоду односи Србије и Турске били су односи сталног сукоба. После Првог светског рата, у коме смо били на различитим странама, Србија је одбила да ратује против Турака заједно са савезницима. Наш Краљ Александар је чак послао и писмо Мустафа Кемал-паши на почетку турског ослободилачког рата, у којем је подржао ослободилачку борбу турског народа чије је то природно право било. Касније је то писмо сасвим заборављено. Мустафа Кемал-паша је добио рат за независност и главни град Турске је постала Анкара. Чим је Мустафа Кемал-паша изабран за председника Турске, ми смо добили један од најбољих плацева у Анкари. Да би показао колико је захвалан на овом гесту Мустафе Кемал-паше, Краљ Александар је свом пријатељу рекао следеће: - На овом плацу ја ћу саградити Резиденцију амбасадора која ће бити сасвим истоветна мом дому у Београду. И заиста, ствари унутра су потпуно исте, од ових лустера у салону, до концертног клавира. Можда је Резиденција нешто мања кад се пореди са зградом Старог двора у Београду, али је иначе њена верна копија. На отварању Резиденције, 1935. године, присуствовао је и Мустафа Кемал-паша Ататурк. Као специјалан поклон донео је овај Хереке тепих у великом салону.

Л.С: Уосталом зар нам и историја не говори о посебном пријатљству које су гајили Мустафа Кемал-паша и Краљ Александар?

Д.С: Како да не! Краљ Александар је веома волео да долази у Турску. Проводио би пријатне тренутке са Ататурком у дугим разговорима на његовој јахти Ертугрул. Толико су били блиски да су одлазили чак и у провод заједно. Нажалост, Краљ је, од стране нациста и фашиста, убијен у Марсеју, 1934. године.
Након тога су прошле године. Између Југославије, Турске и Грчке потписан је Споразум о балканском савезништву. Потписници са турске стране били су премијер Аднан Мендерес и министар спољних послова Фуат Копрулу, а са југословенске стране председник Тито.
Такви су били наши односи у првој половини прошлог века. А данас се боримо против предрасуда. Није то лак посао, наравно. Потребна је једна шира визија.

Л.Т: Кад су већ односи Србије, а касније Југославије и Турске били тако добри у првој половини 20. века, када су се сматрали за природне савезнике, како то да постоји представа да су ти односи увек били лоши?

Д.С: Гледајте, тадашњи председник Србије, а потом и Југославије, Слободан Милошевић је 1991. године долазио у Анкару. Тада је Тургут Озал био председник, Сулејман Демирел премијер, а Хикмет Четин министар спољних послова Турске.
Догађања у Југославији су ескалирала. Тих 90-тих година наши односи су били у најгорем стању. У Југославији је избио унутрашњи, грађански рат и свако је био против сваког. На крају, ово није испало ни у чију корист. Све се то могло цивилизовано решити. Нажалост, није нам се дало. А Турска је отворено држала страну босанских Муслимана.

Л.Т: Када тако гледамо, то је било право Турске. Зар није била принуђена тако да се понаша?

Д.С: Природно... Тако смо завршили 20. век. После тога, највећи проблем у односима Србије и Турске је произашао око питања суверенитета Србије.

Л.Т: Мислите на исхитрено турско признање независности Косова?

Д.С: Да, зато што су Косово и Метохија део наше земље. Дакле нарушена је целовитост наше земље. Кад је Турска признала једнострано проглашену независност Косова и Метохије, то је веома растужило Србију. А ко би могао толико да вас растужи? Само неко од најближих пријатеља. Ако неко до кога вам није стало уради нешто против вас, нећете се чак ни потрести, јер кад се непријатељ понаша тако према вама то схватите као претњу. Због тога вас то не погађа. Овај поступак Турске је дубоко повредио Србију. Највећа препрека у нашим односима је управо тај њен поступак. Тачно, наши односи се развијају, али ми никад иза себе не можемо да оставимо тај поступак. То се не може решити остављањем по страни и заборавом.

Л.Т: Добро, али кад погледате из турског угла, у Турској живи значајни део становништва са Косова.

Д.С: Где? Овде? Већ има годину дана како сам у Анкари и нисам срео никога ко је пореклом са Косова и Метохије.

Л.Т: У последње време је почело да се говори о поновном оживљавању Југославије. Да ли се слажете са том идејом?

Д.С: Мислим да то није реално,  јер,  парадоксално,  Југославија се распала да би се придружила Европи. Модел Југославије је био неуспешан. Једном је убијен Краљ Александар. После Другог светског рата кад се земља распарчала, појавио се Тито и поново је ујединио. Када је Тито умро и завршио се Хладни рат, националистичке струје су узеле земљу под своје. Сви сматрају да је за пропаст Југославије одговоран само Милошевић. Није тако, за танго је ипак потребно двоје. Милошевић је имао своје истомишљенике по овом питању. Ту су били и председник Хрватске, Фрањо Туђман и председник Босне и Херцеговине, Алија Изетбеговић. Они су то заједно направили.

Л.Т: Зашто је онда целокупна кривица за рат пала на Милошевића?

Д.С: Због тога што је он овима био старији брат, он је био председник Србије. Због тога је највећа одговорност приписана њему.

Л.Т: Како коментаришете то да добри односи Анкаре и Београда узнемиравају ЕУ?

Д.С: Не мислим да се сви у ЕУ осећају тако, али поједини у Европи и даље посматрaју Балкан оком ловца. Још увек наступају вођени својим империјалистичким амбицијама. Због тога и не желе на политичкој сцени неке нове актере. Неко не прихвата Русију или Турску, неко не прихвата Француску или Немачку као важне играче, али су сви срећни да прихвате САД као главног играча. Видите, и даље се игра стара, велика игра.
Нико није очекивао овакво изненадно зближавање Србије и Турске. Међутим, мудри политичари и дипломате широких визија, који су на челу наше две земље, били су спремни да крену све опет из почетка. Тако су се наши односи вратили у колосек.
Најпре треба да споменем Абдулаха Гула, који је још као министар спољних послова долазио у Београд. Тада сам био саветник председника Тадића.Чим је господин Гул дошао, између председника Тадића и њега успостављене су добре везе. И дан данас су добри пријатељи. Данас, и са министром Давутоглуом добро радимо. Ваш премијер је био 2010. године у Београду. Наш премијер је био два пута овде у посети прошле године.  Међутим и даље неки људи, којима је у главама 19. век, верују да Србија и Турска треба да буду у сукобу. То је зато што се такви хране напетошћу. Знате и сами за изреку - човек је човеку вук...
.
Л.Т: Колико знам било је заједничких улагања Србије и Турске. Анкара је обећала да ће подржати изградњу инфраструктуре, неких аутопутева. Какав је напредак постигнут по том питању?

Д.С: Постигнут је споразум 2009. године да Турска подржи изградњу једног од битних коридора који повезују Европу са Јадранским морем. Ово је један велики пројекат. Турска има и финансијских и техничких могућности да подржи ову замисао. Али превише смо времена потрошили да бисмо ово спровели у дело. Није ово само грешка Турске. Нашем тржишту су неопходна улагања турских фирми. Ми имамо Споразум о слободној трговини са Русијом. Руско тржиште је тржиште 200 милиона људи. Односи Србије и Турске морају да се сада развијају и у економском правцу, а не само у правцу реторике и осећања. Највише сам незадовољан стањем наших економских односа. Наша привредна размена износи само 500 милиона долара, што је веома мало. Ако не и ништа. Нови амбасадор Турске у Београду је економиста. Покушава да упозна турске пословне људе са тржиштем у Србији. И ја одавде чиним све што је у мојим рукама.

Т.Л: Чула сам да је и на пољу пољопривреде дошло до значајног напретка?

Д.С: Да, у великој мери смо напредовали у пољопривредној сарадњи. Потписали смо и Споразум о сарадњи у области пољопривреде. Турска је пољопривредна земља. Још увек 25 одсто њеног становништва станује у пољопривредним подручијима, а опстанак обезбеђује пољопривредном производњом. И у нашој земљи се узгајају разни типови пољопривредних производа. Нарочито је код нас развијено сточарство. По овдашњим продавницама, у Анкари, видим да је овде месо веома скупо. Такође знам и да увозите месо. Али не увозите са нашег подручија, са Балкана. Ми бисмо Турској могли да продајемо и халал месо. Ми разумемо важност халал меса, јер имамо одређен број муслимана и у Србији. Потребно је да турске фирме дођу у Србију. Јер дошло је време за развијање економске сарадње.